Нисам мог’о да се расписујем због вожње. Узела ми кучка пола године живота, ал’ неће више. ЕТО!
уторак, 27. април 2010.
понедељак, 16. новембар 2009.
Аутобуске приче вол. два
Ноћна седамдес’петица. Задња (последња, јебем ли га, није ни битно). Буљук младих људи се сјатио на бежанију, да у својим станчићима проведу још мало снених ноћи, па сутра опет по кафанама. Враћам се из КСТа, беше ту и неки дарк пар, неки металци, а било их је и са сплавова, види се да имаду пара за таква задовољства (смрде на дим скупих цигара, дунавски муљ, и успут роштиљ…)
Креће бус, иде полако, возачу се, ваљда, не жури да ја стигнем што пре кући, него онако лагано… Саобраћајка на бранковом мосту, идемо лагано поред, нека залутала госпођица се лафо крсти, остали покушавају да или одспавају мало, или да не слушају ову тројицу позади. Ушли су кад је већ бус кренуо, “Хвала, мајсторе”, видеше неку згодну цицу на задњем седишту, те седоше тамо, као што и закон налаже (закон природе, не ови наши шабански закони.) За дивно чудо, нису се нешто цимали са девојчицом, него почеше да препричавају догодовштине, до тих детаља да сам се ја постид’о што нисам урадио бар 20% од тога вечерас.
Елем, сваки је мувао бар 42 рибе, од њих им је бар 86,8% дало број телефона, а “брате, она плава, гузата” им је свима дала телефон, и свој тројици различит, па је сад полемика ишла чији је тачан… Победио је онај са једном обрвом, и ликовао је као да је освојио светско првенство у мувању. Овај други им описује оне остале МААААЧКИЦЕ које су влажиле над њиховим мужевнијем гласовима и остављале толику количину телефонских бројева, да се телеком и теленор могу поносити.
И тако једно пола сата, аутобус се полако празни и у једном моменту излазе, и тишина. Непријатна тишина, као кад си на ливади у два ујутру, чек се ни цврчак не усуђује да се огласи. Бацим поглед наоколо, од ових пар момака и пар девојака који су остали у бусу не можеш да разазнаш шта је коме. Момци евентуално могу на један прст руке да наброје телефоне које су вечерас добили, девојке на исти тај прст да наброје телефоне које су дале. Одлучисмо сви групно да ћутимо, да се правимо луди.
Ко их јебе, имаћемо и ми бројеве телефона. Ако ништа, измислићемо их!
П.С. Ајвар је већ спреман, мало ме још боли рука од мешања, али сам избегао печење. О томе неки други пут.
Креће бус, иде полако, возачу се, ваљда, не жури да ја стигнем што пре кући, него онако лагано… Саобраћајка на бранковом мосту, идемо лагано поред, нека залутала госпођица се лафо крсти, остали покушавају да или одспавају мало, или да не слушају ову тројицу позади. Ушли су кад је већ бус кренуо, “Хвала, мајсторе”, видеше неку згодну цицу на задњем седишту, те седоше тамо, као што и закон налаже (закон природе, не ови наши шабански закони.) За дивно чудо, нису се нешто цимали са девојчицом, него почеше да препричавају догодовштине, до тих детаља да сам се ја постид’о што нисам урадио бар 20% од тога вечерас.
Елем, сваки је мувао бар 42 рибе, од њих им је бар 86,8% дало број телефона, а “брате, она плава, гузата” им је свима дала телефон, и свој тројици различит, па је сад полемика ишла чији је тачан… Победио је онај са једном обрвом, и ликовао је као да је освојио светско првенство у мувању. Овај други им описује оне остале МААААЧКИЦЕ које су влажиле над њиховим мужевнијем гласовима и остављале толику количину телефонских бројева, да се телеком и теленор могу поносити.
И тако једно пола сата, аутобус се полако празни и у једном моменту излазе, и тишина. Непријатна тишина, као кад си на ливади у два ујутру, чек се ни цврчак не усуђује да се огласи. Бацим поглед наоколо, од ових пар момака и пар девојака који су остали у бусу не можеш да разазнаш шта је коме. Момци евентуално могу на један прст руке да наброје телефоне које су вечерас добили, девојке на исти тај прст да наброје телефоне које су дале. Одлучисмо сви групно да ћутимо, да се правимо луди.
Ко их јебе, имаћемо и ми бројеве телефона. Ако ништа, измислићемо их!
П.С. Ајвар је већ спреман, мало ме још боли рука од мешања, али сам избегао печење. О томе неки други пут.
Пријавите се на:
Постови (Atom)